Оригинален текст
Da li je dovoljan dodir da kao dete me sakrije od tvoga plamena
jer i pored vrelih opekotina mislim ti si mi namena
da li je dovoljan glas da me vrati iz okova mojih secanja
hteli smo realno a sada zelimo da mu se nadje zamena
Da li je dovoljna jedna rec, jedna obicna rec
da nam osmeh zaustavi, oduzme i okonca sve
veruj, potreban je samo jedan izdah da nema me
da se ne osecam tako umoran i sam jer znam
Ovo ce biti nas poslednji dan
ovo ce biti nas poslednji dan
Za laganje, za gorku obmanu
a u pokidanom srcu nosim kamenje jer vidim promenu
i moje zelje s tobom odlaze i putuju na pustu obalu
a suze podizu more da spere smisao kad vise nisi tu
A ti za mene nikad ne brini, ja ostajem u svojim snovima
mozda jos ponekad pobegnem gde nisam smeo a ti nisi umela
i ako ikad samo setis se i pomislis da nisam sam
zagrizi usne da ne govore nista sto ne zelim da znam
Ovo ce biti nas poslednji dan
nas poslednji dan
I ne brini jer ne ostaje trag od mrtvih secanja, ne brini
ne, ne brini, u tebi zivecu jos, do punog mececa odlazim
Kazu da vreme je, kazu da odlazim
cujem da zovu me, kazem - oprosti im
pola umire, pola nestaje
pola me odlazi sa tobom zauvek
